Žitije Svetog Save

Žitije i podvizi u pustinji sa ocem, i zasebno putovanja, a delimično i pripovedanje o čudesima svetoga oca našega Save, prvoga arhiepiskopa i učitelja srpskoga, što je ispričao prepodobni Domentijan, jeromonah manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira

U siromaštvu svoga znana, iz ubogog doma uma mojega nemajući ništa da iznesem na trpezu doličnu vašeg dostojanstva, punu reči anđelske hrane, vas, prave sluge bogatog Vladike i Boga, o oci, podstičem da se molite, reč što znanjem teče i jezik jasan iz neoskudnih njegovih riznica da mi da, a pre svega zraku svetlosti, kojom bismo, mrak duše i uma očistivši u sebi, mogli bodro iskazati dobrodetelji života sveblaženog Save, koji je sada ponovo zasijao u našem rodu. Ne kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego je i starima bilo potrebno da pišu žitija izvanrednih ljudi i da ih čitaju radi koristi što je ljudi imaju od njih. A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo se makar malo potrudili za dobrodetelj. Jedva da će i mnoge i velike povesti podstaći srce naše na ispravljanje života.
Zbog toga i ja, vašoj zapovesti otačaskoj povinujući se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski. A ovo nisam primio samo slušanjem, nego od njegovih časnih učenika, njegovih saposnika i u tuđinovanju saputnika i na putovanju satrudnika što kao prebogatu riznicu ili nasledstvo otačasko stadu njegovu za sobom pismeno ostaviše. Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti — bićemo blaženi. Jer ne oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni izgovoriti. Nego molitvama njegovim prizivajući u pomoć Boga, prisiljeni smo da počnemo povest, a počinjemo tražeći odakle treba, a treba tražiti izdanak od korena, pa ćemo naći i uzbrati grozd — ne sa trnja nego sa loze.
Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama što se zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz To vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, — uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu. A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.
Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž. njen, oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:
„Vladiko Gospode Bože Svedržitelju,
koji ci negda poslušao Avraama i Saru
i ostale pravednike koji su molili za čedo.
usliši danas i nas
grešne sluge svoje što ti se mole.
Daj nam, po tvojoj dobroti,
da dobijemo još jedno muško čedo,
koje će biti uteha duši našoj
i tobom naslednik naše države
i žezal starosti naše,
na koga ćemo položiti ruke i počinuti.
i dajemo ti zajedničke obete:
Od začeća deteta
od prirodne zakonite ljubavi
i od postelje odlučićemo se,
i svako za sebe u čistoti tela
sve do kraja života sačuvaćemo se.“
A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu ce i nameni, što i bi.
Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u uče nju, i izazivaše divljenje svojim razumom u detinjem uzrastu, tako da su svi govorili:
— Ovo će dete biti neko novo znamenje!
A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli. A mladić, okusivši od znanja božastvenih svetih knjiga, još češće ih pročitavaše i iz njih početak premudrosti — Božji strah crpljaše i prihvataše se božastvene ljubavi iz dana u dan, oganj ognju dodajući željom nesitom. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post, izbegavajući sujetno praznoslavlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.
Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog, gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k roditeljima iz kraja danoga mu.
I kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina k roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, — gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete Gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božastveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj Gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj my ispriča sve po poretku pustinjačkom, kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih. Potom, odahnuvši malo, reče starcu:
— Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva anđelskoga života udostojim? Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga ne bih ni postigao ono što želim.
A starac, uzevši reč, reče mu:
— Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i za jedničko življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se. apoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.
A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, ridanje k ridanju dodavaše.
A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune celomudrenosti i umiljenja, i reče mu:
— Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem, ništa ne uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim y jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive i papa volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete Gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.
Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče:
— Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga!
A starcu:
— Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!
Ispunivši se velikom radošću zbog ovoga, i nimalo ne odlažući, yđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći:
— Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori — i pomenuo joj ime — ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena.
A otac njegov, ugađajući mu, reče:
— Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put tvoj.
I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti je lene, već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.
Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši:
— Čekam vas pod gorom do ujutro.
A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom ima jući, begom bežeći pobeže.
Kada je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći. Rekoše:
— Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?
A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu:
— Kakav nas je užas snašao?
— Kamo se dede gospodin naš?
I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina njegova.
A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.
Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu Goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnu da tamo ode. Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda:
— Da čujemo — rekoše — šta je to sada zadesilo, gospodina našeg!
I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.
Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče prisutnima i materi deteta:
— Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Heće propasti sin moj. Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.
I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu:
— Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako ci ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ćy ti IH dati, druže.
Dozvavši i mnogo blagorodnih mladića, i sličnim nadama i njih ohrabrivši, posadi ih na silne (i brze) konje, i posla ih sa vojvodom. Zapovedi im da ga gone i do unutar Svete Gore. A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, da ga otrgne i iz same Svete Gore, i da ga nemu vrati.
„I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li ppezpeš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici.“
A vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.
Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu. i pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete Gore, govoreći:
„Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe. Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“
I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo.
Kada su ušli u Svetu Goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika. A neki im rekoše:
— Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu.
A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.
I videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete Gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade.
Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I ušavši svi u crkvu svetog Pantelejmona pokloniše se, i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što su želeli. A i nadahu se da će od njegovih roditelja primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im ugodili. Pomišljahu da ga vežu, ali ga se bojahu kao gospodara svojega. Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami od napora, sa njime pošli na put.
A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju. Odvede ga nasamo i zapita:
— Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?
A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče:
— Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo tvome gospodinu ocu.
A mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža, reče k njemu:
— Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega. A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš mene u onome radi čega sam došao.
A on:
— Ne, gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome rabu, što mi nije lako učiniti. .Jer vladar moj, Tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga. Uz to, da smo našli u moNaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto i pomislim! Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnih. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije zgodno ni reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te povesti silom. Takvu sam zapovest i primio.
A mladić, videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, — rače:
— Volja Gospodnja neka bude!
i razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će sa njime poći. A prizivaše Boga tajnim uzdasima za pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da cpyši dovijaše se.
A šta to?
Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođy kući. Svoju zamisao reče igumanu i zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.
Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, i odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda sa blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa cvojix očiju. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.
I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarem i dade svoje obete Gospodu, pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe pa veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga:
„Uzneću, te Gospode. jer si me podigao!“
A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.
A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći:
„Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.
i pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i kada su svi ustali, potražiše čuvari go spodara svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti Svuda po crkvi i u manastiru tražeći ga i uzbunivši se, i ne našavši ga, stadoše grditi igumana i biti monahe.
A vojvoda zaustavi uzbunu i reče igumanu i monasima:
— Kakva je ovo nepravda i beščašće prema nama od vas, o oci?! Mi, dakle, stideći se obraza koji nosite, preko vašega zla pređosmo i krotki i čovekoljubivi prema vama bejasmo. Zar — reče — nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje — i pokaza na jednoga — od vas došao da moli milostinju, i milosti nju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste? Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg!
A kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi, počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.
I kada je ovo čuo onaj koga su tražili, zbog koga se načinio toliki metež, poboja se da se ovo zlo kako ne svrši ubistvom, i nagnuvši se s kule pozva ih po mraku. I kada čuše njegov glas, ispuni še se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili.
i uzevši reč, reče vojvodi:
— Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ.
A k blagorodnim (momcima) reče:
— Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!
Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutavši opkoliše kulu, čuvajući stražu.
Kada je dan stao da sviće, on opet nagnuvši se s kule pozva vojvodu i blagorodne (momke), i javi se svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći:
— Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj Volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.
A ovo rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima, da ih uteši, moleći:
„Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svršio trku moju na koju iziđoh. A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.“
Pomenuvši im mnoge jevanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što nama nije ugodno da ne činimo ni drugima, dodade i ovo:
„Ako ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i njive i ostalo, naslediće na vekove carstvo nebesko.“
A vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći:
— O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže!
O, nalaska goreg od gubljenja!
O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te ponesemo? Kako da te poput koplja ili oštra mača predamo roditeljima i braći?
O, vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?
O, dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?
O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i kaže: „I odobri lukavstvo, prevaru“ kojom Jakov prevari Isava, uzevši njegov blagoslov!
O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala!
O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom!
O, mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s tolikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo?
Kako smo bili bezumni!
Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?
Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti?
Šta sada da učinimo?
Kako da se javimo gospodaru našem?
Koji će kamen, koja železna priroda poneti te žinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!
Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio. Pocle y neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući mu, govorahu:
— Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?
Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati.
I tako otidoše kući.
A ovaj sa kule sišavši blagodari Boga i pokloni se igumanu i cvoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći:
— Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti. Jer se neppijatelj nadao da će žudnim traženjem roditelja mojih omesti stope moje usmerene ka Gospodu i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.
A ovi čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna svake premudrosti, zaboraviše na telesne rave koje im momci naneše, i kao da su zapleNili neko blago veseljahu se zbog njega.
I prođe glas po celoj pustinji, manastirima i pustinjacima i svima samotnicima, da je sin onog samodršca, vladara srpskog, ostavio oca vladajuća. I govorahu:
— Zavolevši da živi s nama, došao je!
I svi su želeli da ga vide.
A kad je došao praznik Blagoveštenje presvete Bogorodice, prvi manastir u Svetoj Gori, koji se zvao Vatoped, imao je crkvu posvećenu ovom prazniku, te predstatelj i bratija časno pozvaše časnoga radi naslađenja prazničnim slavoslovljem i radosnom pohvalom prečiste Bogomatere; ujedno su hteli i da ga prime u svoj dom, da bi time ugodili ocu njegovu.
Kada je ovaj došao, ljubazno primljen od sviju, nasladi se praznikom, i sagledavši manastir kako je izvrstan, po zapovesti prota i po nagovoru igumana i bratije pristade da bude s njima, prema reči Davida: „Krasno je živeti bratiji zajedno“. i življaše povinujući se igumanu i svoj bratiji.
Odmorivši se malo vremena s njima, zamoli od igumana blagoslov da ga pusti kako bi se poklonio i video manastire, i iz ovih da se popne na vrh Atona, i da vidi kako žive samotnici i da ga blagoslove. Iguman odobri molbu njegovu, poslavši s njim bratiju iskusnu u ovom njegovom traženju. Sa njima poklonivši se u svima manastirima i po svoj pustinji prošavši bio je od sviju ljubazno i sa čašću priman.
A uđe i u Lavru svetog Atanasija, izvanredno predusretan i primljen od svih, gde, poklonivši se i od sviju blagoslov primivši, bosim nogama dade pokoja od putnog napora, ljubazno ugošćen sa onima koji su bili s njim. Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.
I obišavši svuda taj sveti vrh, i sagledavši na padinama gore i u njezinu podnožju mnoge isposnika, sišavši sa gore ispitao je njihov najsuroviji život, i videvši njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božje ljude. I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide.
Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu anđeli, uistinu bejahu Božji ljudi; od svega se oslobodiše radi Boga. Nisu imali zemljedelstva, ne zanimahu se kupovinom za život, nisu obrađivali vinograde i njive, nego je sva njihova briga — molitve, i suze, i da umom vazda prianjaju k Bogu. Ovi, dakle, u visokim gorama nastanjeni s jelenima, nebo kao crkvu, a Hrista u duši izobražena gledajući, kolibe tesne travom ukrašene imađahu, u kojima trpljahu, šumom drveća i ptičijim cvrkutom poučavani, a uz to od njih i pozivani da hvale Boga. Čistim i mirisnim vazduhom napajani, bezbrižnošću uvek uveseljavani, rekao bih, žudnjom za Bogom uzdizani visoko sa zemlje, mnogo bogatijim od bogatih smatrali su se. Jedni stanovahu u raselinama stena i u pećinama zemlje, i na morskoj steni kao ptice savivši gnezdo seđahu, kišom i vetrima šibani, suncem i vrućinom paljeni, zimom I mrazom mrzli, ubogi behu i ništi, bez ikakve udobnosti i pušenja dima, nemajući ništa što bi kradljivci mogli ukrasti osim potrebnog vlasenog rublja. a i ovoga nisu imali dovoljno za pokoj tela, već koliko treba za pokrivanje nagote čiji stid saznasmo neposlušnošću praoca. Hrana je njihova bila po mogućstvu, kako čija, jedni malo hleba n retko uzimahu, a drugi plodovima drveća i rastinjem bilja divljega potrebu zadovoljavahu. A piće njihovo bejaše iz kamena planinskoga slatka tekuća voda što gaci žeđ. I ne bejahu porabaćeni mnogom spavanju.
Videvši da su svi ovi jednom zasvagda ostavili svet i ono što je u svetu, niti se više brinu za svetsko, i život njihov besporočan i bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđelski, zadivi se, i naslikavši u duši svojoj njihove napore i brige i njihovu blaženu obuzetost Bogom, i napisavši na hartiji srca, duboko uzdahnuvši, i jadajući se zbog svojeg zakašnjenja, zaplaka, i k nogama prepodobnih padaše.
Primivši od njih mnoge i korisne pouke, molitvu i blagoslov, i strelu revnosti u srcu noseći, vrati se u cvoj manastir Vatoped. Pokloni se i pozdravi igumana i svu bratiju, ravno do zemlje klanjajući se svima. A svi ga primahu ljubazno i raspitivahu se o putovanju kroz Svetu Goru, i videvši ga umorna i kako se promenio u mladom licu, mišljahu da je to zbog njegovoga bosonogog mnogog putovanja po kamenu, što mu je škodilo, jer nije bio navikao. I otpusti ga iguman da se odmori, jer ne znađahu za čežnju duše njegove prema onim pustinjacima, koja je izjedala telo njegovo.
A ovaj odmorivši se, dođe ka igumanu, i ispovedi bolezan srca, ne tajeći uzrok svoje izmene, pripade i zamoli da ga blagoslovi, da ga otpusti da sa onim pustinjacima samotni život provodi.
I ne dobi to nikako, jer se iguman začudi ne govoj neumesnoj molbi, i reče mu:
— Ne, čedo, ne! Ne priliči da se onaj koji nije utvrdio noge poslušnošću na korenu prvoga stepena opštežića dotiče vrha ćutanja i usamljeništva, i da pre vremena živi po svojoj volji. Ni po vremenu ni po uzrastu tebi ne priliči da nešto takvo sada išteš, jer sve treba u svoje vreme. O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima — čiji si sin; tvoj dolazak nama nije nepoznat onima koji sada caruju. Pa ako se tebi dogodi štogod nenadano od opšteg neprijatelja ljudi ili od krvnika u pustinji, svi će nam prebacivati što smo se pokorili tvojoj volji.
I tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da se mnogi, prosvećeni posle od njega, ne liše svetlosti spasenja.
A on ce pokori igumanu, rekavši:
— Volja Gospodnja neka bude kroz tebe na nama, časni oče!
i mogli su ga videti gde vredno žuri da posluša bratiju, i svima pomaže u potrebnim rabotama i da se s njima mnogo trudi. Zbog velikog smirenja svi su ga voleli i divili su mu se. Danju je služio bratiji u telesnim potrebama, a noću, po svu noć, mnogo je stojao na molitvi, da je izgledalo kao da nema tela ili ga ima od bronze, a živo.
Ko da iskaže metanija i mnoge poklone kojima je umrtvljavao telo? Hleba i vode oskudno kušajući, mladosni iznuravaše cvet. Uz to je mrznuo od zime i zadovoljavao se samo hudom vlasenicom. Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena. Ovako čineći, bio je kao neki nemi lostiv i gnevan neprijatelj cvojemu telu, da su s e iguman i svi divili takvoj revnosti njegovoj i dobroj promeni, da je onaj koji je odrastao dobro i od onih koji su dobro živeli i u svakoj sreći tako brzo zavoleo da usrdno ide surovim putem, što se među mnogima retko nalazi. A bio je mladošću krepak i ne MNOGO izmučen. Ovoliko, dakle, o mladiću.
A sada opet da se vratimo k roditeljima blaženoga. Dobra mi je reč i o njima, i veoma mila, jer su se i oni, pošto su bili dobri, udostojili da budu roditelji takva deteta.
Onaj vojvoda ranije pominjani i blagorodni momci koji u Svetu Goru goneći dostigoše svetoga, a pošto su bili nadmudreni, kao što rekosmo, i ništa ne uspevši, vratiše se k roditeljima blaženoga. Ispričaše im sve što se dogodilo sa sinom njihovim, prinesoše lepu haljinu i čistotne svetle zla tozarne vlasi mladićeve. A dadoše i pismo ocu, sinovljevom rukom napisano.
Kada roditelji i braća videše ovo, blagorodni i svi skupa, mač probadaše duše njihove, i kada razumeše što o nemu pročitaše, šta nisu radili i šta nisu hteli sebi učiniti! Ne stidim se da kažem, jer ću Davidove reči kazati, rikahu s plačem od bola srca, i sa uzdisanjem, i kao lavovi čupajući noktima iz sredine utrobe dozivahu ljubljenoga, uzimahu vlasi, podizahu rizu kao neko blago i razgrabljivahu kao plen, i kropeći ih suzama celivahu, kao isceljenje očima prilagahu, i još više se uzbuđivahu, plač silan i ridanje mnogo jače od prvoga sa svima blagorodnima sastavivši. Kao što je svetskim ljudima običaj, tugovanjem oplakaše mladića, i svi koji su pod vlašću njihove države noseći crninu saosećahu sa svojim vladarem. I da plačem ne dužim povest, svi znate da mati, otac i braća takve do smrti žale.
Posle toga smirivši se i strah Božji još više u srcu osetivši, govorahu sebi:
— Vidi duše mladih koje prednjače i što je korisno za sebe traže!
I reči Jova:
— Gospod dade, Gospod kako je blagoizvoleo tako n učini, budi ime: Gospodnje blagosloveno!
I odmah mu poslaše mnogobrojno zlato na potrebu carskome sinu, govoreći:
— Da se svačim udovolji sin naš i da ni u kakvome dobru ne oskudeva!
A ovo poslaše i da razda onima koji žive prepodobno i koji dolaze k njemu.
A otpisaše mu sa strahom i bojažljivo, stideći se da ga nazovu sinom, nazivajući ga ocem i učiteljem, molitvenikom, zastupnikom pred Bogom. Molili su ga da se moli za njih:
„Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.“
Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje njegova dolaska, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.
Bogomudri Cava, primivši pismo napisano od roditelja, čitajući kropljaše ga mnogim suzama i mnogo je sa blagodarnošću molio Boga za njih. Primivši i množinu zlata donesenu mu, za svoju potrebu uzeo je hleb i vodu, a ostalima u Svetoj Gori bio je kao Toma Indijcima. Hodeći bos, po manastirima i po pustinji razdavaše, zidajući palatu, koja se ne vidi ali veruje, caru ocu, na nebesima, gde se sada zajedno s njim nastanjuje.
Vrativši se u svoj manastir Vatoped, po pređašnjoj službi držaše se.
Jednom spremivši tople hlebova i natovarivši mazge manastirske, i uzevši uz njih sluge kao saputnike, duboko u noć pođe na put, a sam iđaše bos pred njima, žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i nedelju dana, i svaki je po svojim mogućnostima držao post, jer behu sveti veliki, posti četrdesetnice, a dan subotnji nastajaše, pa je žurio da ih nasiti toplim hlebovima, jer žaljaše da primi njihove tople molitve.
Kada je stigao u mesto zvano Milopotam, napadoše na nj razbojnici i uhvatiše njega i one koji su bili s njim. A pravedni se zbog ovoga ožalosti, ne zato što su ga uhvatili, nego zbog toga što su mu prekinuli put te neće dospeti k starcima pustinjacima za vreme obeda.
Zapitaše ga:
— Ko si i iz koga si manastira?
A on odgovori:
— Učenik sam oca Makarija, od koga sam po potrebi bio poslan u manastir Svimen, a nastojatelj manastira i bratija zadržaše me, da po meni pošalju hlebove starcima koji u pustinji poste i radi Hrista stradaju. Jer takav je otački običaj.
Ovo govoreći, bezdnu milosti dubinom srca prizva i u molitvi verom uzdajući se u svete odmah bi oslobođen, pošto su neprijatelji omekšali, i još ga Bogom poučavani otpustiše sa svima. I na vreme u koje je želeo donese hlebove prepodobnima, i pričajući im govoraše:
— Vašim molitvama izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših.
A ovi sa suzama pomolivši se, blagodariše Boga, i ljubazno grleći blagosiljahu ga.
A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu:
— Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim? Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga Bog sačuva da mu ništa ne napakostismo. Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija.
Jer beše starac čuven po delima i svima poznat.
i kada su se popeli k starcu, videše i božastvenoga mladića gde sedi s njim, i kada su od starca izmolili molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji — pustinjsko voće vareno, i sa njim masline i hleba predloživši, ljubazno ih ugosti, a duše njihove nasiti mnogim dobrim rečima.
A kada ovi videše kako se starac sa ljubavlju za njih brine, srcima svojima umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive progutati ako pomisle što lukavo prema njima. I da bi se uverili, govorahu k starcu:
— Hrista radi, oče, reci nam, da li je ovaj mladić doista tvoj učenik, jer danas neko preslavno znamenje na njemu videsmo?
A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše:
— Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog. Ostavivši oca da caruje, i zemaljsku slavu n sve krasote prezrevši kao nepostojeće, siromaštvo Hrista radi i da živi zajedno s nama zavole, i evo, kako vidite, Bogom poslan obilazi pustinju i pocećyjyći teši one koji Hrista radi stradaju u gorama i propastima i u pećinama.
A kada ovi čuše ovo od starca, od suza njegovih užasavahu se, i na mladića često pogledajući čuđahu se velikoj smernosti njegovoj s tolike visine Boga radi, a posmatrahu i hudost vlasene rize i bose noge njegove po oštrom kamenu, i veoma se divljahu. Padnuvši na zemlju moljahu od obojice blagoslov, obećavajući da više neće činiti razbojništva.
A kada ih je starac blagoslovio, svaki od njih zagrlivši božastvenog mladića celivaše. A ovaj, klanjajući se k njima ravno do zemlje, svakoga otpuštaše. I tako odlažahu u miru kući, i blagoslov od svetih kao neki plen zaplenivši radošću se veseljahu.
A prepodobni mladić primivši blagoslov od svetih vrati se u svoj manastir. I od tada se, osmelivši se, nije bojao razbojnika.
Zažale da opet ide u Lavru svetog Atanasija, i uze blagoslov od igumana. A iguman, žaleći ga da pešice putuje zbog bosote, jer na konja ne sedaše do dolaska očeva, posla s njime bratiju, i ukrcavši se u lađicu po moru putovahu.
A kada su se približavali Lavri, gle, iznenada iz zaliva morskog napadoše na njih razbojnici i uhvatiše ih. A ovi rekoše da su Lavrani, i jedan od onih koji su bili sa njima, izbegavši, dođe u Lavru i ispriča šta im se dogodilo.
Iguman i bratija se bezmerno zabrinuše za božastvenog mladića, bojeći se da razbojnici kako ne saznaju čiji je sin.
A sveti tajnim uzdasima prizivaše u pomoć Višnjega, govoreći:
„Izbavi me, Bože, od neprijatelja mojih,
i spasi me krvnika,
jer evo, uloviše dušu moju.“
Odmah iguman zbog njega posla k neprijateljima starca prepodobnoga i dobrorazumna, da utoli surovost njihovu. Ovaj došavši donese im pozdrav od igumana i od bratije, i zamoli ih da uziđu u Lavru i da se odmore, i govoraše, uzmite od manastira sve što vam je, potrebno. A oni, svirepi, poslušaše starca, postavši veseli i mirni.
Starac odmah pogledavši na svetog mladića, i kao s velikim gnevom stade ga grditi, govoreći:
— Zar te nije iguman poslao onamo, a Ti svojevoljno činiš tvoje stvari?
Ovo govoreći skoči na njega, kao da će ga udariti. A ovaj obuzet velikim strahom, pobeže od njega, i iskočivši iz lađe u Lavru bežaše, a oni protivnici, Bogom zaboravivši, u taj čas ništa ne re koše starcu.
A begunac uđe u Lavru i ispriča sve što se do godilo s njim. Iguman pak i bratija, hvaleći Boga, čuđahu se čudesu čudnome koje Bog učini s njim, i svi ga grljahu govoreći:
„Mreža se pocepa
i mi se izbavismo,
pomoć je naša u imenu Gospodnjem.“
A oni varvari uđoše sa starcem u manastir, i pošto su bili ljubazno ugošćeni i primljeni od igumana i bratije, i uzeli od manastira što im je potrebno, pustiše preostale zarobljenike, koji su bili sa svetim. A saznavši posle o svetom mladiću, i čiji je sin, pucahu od žalocti, tako da su i Lavranima pretili da će im se zbog njega osvetiti.
A sveti odmorivši se u Lavri, primivši sa igumanom duhovnu i telesnu utehu, celivavši svetu crkvu i grobu svetog Atanasija poklonivši se, vrati se kući sa onima koji su bili s njim.
I opet roditelji svetoga napisaše njemu picmo, moleći i nagovarajući ga da dođe i da ih vidi, govoreći da će se opet moći vratiti svome manastiru. Poslaše mu i zlata, više nego prvi put, a priložiše zasebno i manastiru Vatopedu, gde je sin njihov odlučio da živi, zlato mnogo, a crkvi svete sasude, zlatne i srebrne, i časne zavese, zlatom izvezene. Dovedoše i konje izabrane i mnogo drugo što je manastiru potrebno, tako da su svi koji su To videli zavideli Vatopedu, pa čak i sam prot.
Kada je sveti primio pismo napisano od roditelja, radošću velikom zbog života njihova ispuni se, a ujedno i suzama mnogim, blagodarivši Boga, i molitve za njih izlivaše. Primivši doneseno mu zlato, jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče zidati crkvu posvećenu Rođenju presvete Bogorodice, i drugu crkvu posvećenu svetom Jovanu latoustome, a treću crkvu podiže na velikom pirgu, Preobraženja Gospodnjeg. I sa velike crkve skide kamene ploče i nju pokri olovom, kao što se vidi i do danas.
Svršivši sve ovo u unutrašnjosti manastira Vatopeda, reče:
— Ako Bog koji gleda na me pogleda i da mi da vidim ovde gospodina oca mojega, useliću se s njim u svoje ćelije.
I mnogo drugo u manastiru učini što nije moguće nabrojiti, zbog čega ga zvahu drugim ktitorom.
Kada je sve ovo tako svršio, napisa pismo roditeljima i braći ovako:
„Vašim milosrdnim pismom, zbog žalosti za mnom, dušu moju iz mene vadite, jer i mene to dira, i ja zbog toga bolujem. Ali ne koristi nekoga više ljubiti Nego Boga, jer reče: ,Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan̒. Zbog ovoga ja sada zabranjujem sebi dolazak k vama, a uz to pripadajući molim i umiljavam se, govoreći gospodinu mojemu svetom ocu:
U zemaljskom carstvu apostolski podvizavši se
zemlje naroda svojeg pravoslavljem prosvetio jesi,
i prognavši vukove jeresi
i hramove besovske porušiv
crkve Bogu podigao jesi,
i ravna Ocu Sina i Duha saprestolna
štovati naučio jesi,
ljubav prema stranima i ništih ishranu
i sve dobro od Boga oca
ljubavlju od početka sačuvao jesi.
Još jedno treba ti da izvršiš, reč u jevanđelju Sina njegova: ,Ako ko hoće za mnom da ide, svega neka se odrekne i uzevši krst svoj, smirenjem za mnom neka ide̒.
Primi ovaj moj savet kao dobar.
Carstvo zemaljsko i bogatstvo kao nestalno i kao nestvarno prezrevši, svet i krasotu sveta i lepotu vidljivog kao sujetno i malovremeno ostavivši, pripremljeni ti put smernosti od mene krstonosno uzevši, pođi za mnom, i tuđinovanje i stan u pustinji sa mnom izabravši živeći, gde ćeš svega oslobodiv se molitvom i postom čistije Boga shvatiti, o čemu je on preko Davida unapred rekao: ,Oslobodite se i razumejte da sam ja Bog̒.
I kao što si se u životu zemaljskog carstva apostolskih darova udostojio, i u pustinji ukrasićeš se isposničkim vencima smernoga monaškog života. Moju pak dušu od žalosti zbog rastanka s tobom svojom ljubavlju i vuđenjem utešićeš, kao i ja tvoju, o gospodine!
A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi.
Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste moje reči, kao u jevanđelju mladića reči mojega Isusa kojima ga je o savršenstvu učio. Kao sigurno mi govorim ti, i veruj mi umesto zemaljskog carstva, za koje — ako mene slušajući ostaviš i k nama dođeš — nebeskoga večnoga carstva biću ti posrednik. Ako li lak prezreš moje peči, nikako se ne nadaj da ćeš me za života tvojega tamo videti.
Božji mir i ljubav svetih otaca pustinjaka, rekao bih — i molitva mene grešnoga, u Hristu Isusu neka je sa svima vama, amin.
I odmah savivši pismo, dade ga za oca poslanima od oca.
A kada je pismo doneseno, samodržac otac ustade sa prestola, i klanjajući se ljubavi sina kao svetima, I primivši OVO celova ga, i razvivši pismo pročitati ga ne mogade, jer ognjene suze ljubavi zrake očiju njegovih pokrivahu. Tek posle, ukrotivši suze, mogade ga pročitati. Divio se sastavu i sili reči, i razumevši ukor o mladiću koji se zbog bogatstva ožalostio i za Hristom nije pošao, proslavljaše zbog toga sina i učitelja.