opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta
sve je velo,
neveselo.
Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
kô cvetak bi ponikao.
Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.
Autor: Laza Kostić
