Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što TI zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepô spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pepô i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štogod je muke na mene bilo,
da nikog za To ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je To s ove glave sa lude,
Ѕanta Maria della Ѕalute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
— svu večnost za te, divni trenute! —
Ѕanta Maria della Ѕalute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Dve se u meni pobiše cile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
Vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Ѕanta Maria della Ѕalute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud —
o, svetski slome, o strašni sude,
Ѕanta Marіa della Ѕallute!
u srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
u duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona Mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do ne prostire pute,
Ѕanta Maria della Ѕalute.
u nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Ѕanta Maria della Ѕalute.
A kad mi dođe da prsne glava
o Tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: »Evo me, naj!«
Iz ništavila y slavu slâvâ,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve se želje Tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Ѕanta Maria della Ѕalute.
Autor: Laza Kostić
