— Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.
Sednemo da ručamo, a ona bi, tek, meni:
— Polako jedi, možeš da progutaš kost, pa sva creva da ti provali!
Pođe ko iz kuće na konju, a ona ga ispraća i huče s rukama pod pojasom:
— Huuu! Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne goč o ledinu!
Ako se ide na kolima, ona opet predvidi stotinu opasnosti, i sve to nabraja, gunđajući za svoj račun, lutita, u strahu i brizi: „Huuu, vrdne konj u stranu, pa odoše kola u jarugu!... Neće da paze, no će tako negde da istrešte oči u jaruzi.” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.” Ode ko iz kuće da se kupa, a ona čitav čas pre polaska gunđa po budžacima: ,,Prokopala negde voda pa, tek, samo dok se omakne u ambis, hajd', pa posle da bude kuku lele, al' dockan! Huuu!... Voda je gora od vatre. Povuče dubina, pa udavi začas.” Sećam se kako sam toliko puta, još kao dete, stajao pred kućom, dok će, tek, strina huknuti i početi svoje zloguko gunđanje s rukama pod pojasom: „Huuu!... Eto gde stoji, a potegne ozgo ćeramida, ćok u glavu, pa ubi na mesto!” Pošle me u našu seosku bakalnicu, koja je bila odmah pred kućom, da kupim što za pet para, soli ili bibera, pa će mi usput dati savete mudre i oprezne: „Pazi niz ove basamake, i kad ideš, nemoj da zevaš nego gledaj pred noge. Sapleteš se, pa mož' da padneš na mestu mrtav!... Kod ovog Turčina (tako je zvala bakalina, koji je inače bio vrlo dobar čovek, samo zato što je naše svinje jurio motkom iz svoje avlije što mu riškaju baštu) pazi se, nemoj da ti dâ što da jedeš. Metne otrov neki, pa tek zakovrneš kao ćure.” Ma šta čovek radio, ili ne radio ništa, u svemu moja dobra pokojna strina mora naći neke opasnosti. Ako spavaš — hu! Ako piješ vodu — huuu!... Ako sediš — huuu, ako ideš, opet ono nesrećno i zloguko huuu!
Jedne nedelje pošao stric u crkvu.
— Huuu! — učini strina, s rukama pod pojasom.
— Šta ti je? — pita stric.
— Huuuuu! — beše njen odgovor.
— Valjda crkva nije rat, pa da mi tu hučeš i gledaš me kao da me ispraćaš na vešala, a ne u božji hram!
Strina nešto svojski gunđa, s rukama pod pojasom, gleda u strica pogledom punim zlokobne slutnje, gotovo očajno, pa, mesto odgovora, uzdahnu gorko i duboko.
— Šta ti je, jesi li ti luda žena?
— Može neki 'ajduk da iskoči iz šume, pa tek, samo krk nožem! — veli strina, zapinjući iz sve snage kad govori, a ipak šapatom. Tako je čudnovato ona uvek govorila. Bog da joj dušu prosti!
— Kakav 'ajduk usred bela dana kad u nas nije bilo 'ajduka ni noću, otkad ja znam za sebe?!
— Nije svaki dan Badnji dan... U'vate, odvuku u šumu, pa oderu kao jarca... Huuuu!
Stric se, siromah, baš se sećam kao da je juče bilo, prekrsti levom rukom, pa iziđe ljutito, a strina metnula ruke pod pojas, gleda za njim očajno, pogledom punim slutnje, pa tek zašišta na svoj način:
— Zakolju k'o jagnje!... Huuuu!
Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.
Da je živa, jadnica, ona bi, na svaki način, s iskrenim očajanjem našla hiljadama opasnosti u ovoj mojoj priči: u svakoj rečenici, u svakoj reči, u svakom slovu. Čisto je čujem kako mi sluti zlo i gunđa za se svojim naročitim glasom:
— Huuuuu!... Dotrči džandar, pa u'apsi začas!
— Huuuuu! u'apsi začas — što rekla moja pokojna strina. Sećati se svojih pokojnih, milih i dragih, to je lepa stvar, i ja zaista zaslužujem u tom pogledu pohvalu, ali, na kraju krajeva, što rekao neko: kakve veze ima moja pokojna strina s ovom pričom?
Ako ćemo iskreno da govorimo, to se i ja čudim: kakve veze, do đavola, može imati moja strina i cela ova stvar? Kao što imaju veze Narodna skupština i Senat. Ali, eto tako, što se mora, mora, ko te, opet, pita šta ima veze i smisla. Bar kod nas je, hvala bogu, ako nigde na drugom mestu, pametan običaj da se sve radi naopačke, kako ne treba, bez smisla i pameti, pa kud bih ja onda mogao i pomišljati samo da u ovoj zemlji, gde je sve bez smisla, jedino ova moja priča ima, k'o bajagi, nekog smisla. The, kad nam je takva divna sudbina, onda — nek ide kako ide.
— Huuuuu! v što rekla strina.
Ali, kad se čovek bole razmisli (ako, to jest, uopšte ima ludi koji se i takvim opasnim športom bave), mora mojoj pokojnoj strini dati dublji značaj.
Zamislite, samo, kakva se meni budalaština uvrtela u glavu.
U mnogome mi cela ova naša „mila nam i napaćena zemlja” liči na moju pokojnu strinu.
U detinjstvu me je, pre škole, vaspitala sirota strina, i to, razume se, kao pametna žena, bez batina, a posle sam išao u školu, gde su, od osnovne škole pa do najviše, programi tako divni da ja i dan-danji verujem da je moja strina bila, jadnica, u Prosvetnom savetu i imala najjači uticaj. Dakle, škola je produžila vaspitanje isto onako kao i strina, samo malo savršenije, batinama.
Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine. Odmah, još s bukvarom, počeše pouke kako se treba vladati:
„Dobro dete ide iz škole pravo kući, mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, a ne zvera levo i desno. Kad dođe kući, ostavi pažljivo svoje knjižice, poljubi starije u ruku, pa sedne na svoje mesto.”
„Kad polazi od kuće u školu, opet tako isto: ide mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, i, čim dođe u školu, ostavi svoje knjižice i seda mirno na svoje mesto, a ručice opruži na klupi.”
Vidite đače: mirno, slabačko, desnom rukom drži knjižice, a levu priljubilo uz butinu; lice mu smireno, glava mu povijena zemlji (pun klasić znanjca), gleda s tolikom pažnjom preda se da već lišce dobiva smešan izraz; ide, to jest pomiče nožicama po jedan santimetar, ne zvera ni levo ni desno, iako mimo njega vrvi svet na sve strane. Nikakav predmet ne sme, niti može, privući njegovu pažnju. Tako idu i druga deca; puna ih ulica, ali jedno drugo i ne vide. Ulaze tako, upravo umile nečujno u školu, sedaju svako na svoje mesto, ispruže ručice i sede tako mirno i takvog izraza lica kao da ih je fotograf spremio za slikanje. Tu tuve svaku reč učiteljevu, i opet na isti način izmile iz škole. Eto, takvi bismo mi izgledali da smo bili sasvim dobra deca. Strini se ta pouka mnogo dopadala, ali mi nismo mogli potpuno po njoj da se upravljamo. Svaki je od nas grešio, ko manje ko više, i zbog toga je, u stvari dobar, učitelj kažnjavao kog manje kog više.
— Molim, gospodine, ovaj trčao putem!
— da kleči! — presudi učitelj.
— Molim, gospodine, ovaj gledao kroz prozor!
— da kleči!
— Molim, gospodine, ovaj se razgovarao!
Pljus šamar.
— Molim, gospodine, ovaj skakao!
— Bez ručka!
— Molim, gospodine, ovaj pevao!
Opet šamar.
— Molim, gospodine, ovaj igrao lopte!
— da stoji!
Ne samo što je naš stari, dobri učitelj bio tako pažljiv te je bodrim okom motrio da se predupredi svaki nesrećan slučaj koji bi se mogao desiti našom nesmotrenošću, već je uz njegove usmene šamare došla odmah i napismena, pametna lektira za mladež. Tu beše vazda: nekakav „Stručak” — uzbrao ga taj i taj, te „Kitica cveća” — nabrao je miloj deci taj i taj. Sve lepi naslovi i lepa poučna sadržina:
„Bilo jedno nestašno dete, pa se popelo na drvo i s drveta se omakne, padne i slomi nogu, i tako celog veka ostade bogalj.”
„Bilo jedno nevaljalo dete, nije slušalo savete, već je trčalo ulicom, pa se jako oznoji, dohvati ga hladan vetar, te nazebe i padne u postelju od teške bolesti. Njegova sirota mati je mnoge noći bdila nad njim i plakala. Posle dugog bolovanja dete umre i ucveli svoje dobre roditelje. Tako ne rade dobra deca.”
„Jedno, opet, nestašno dete šetalo po ulici, pa ga uhvati neka zverka i svega ga raščerupa.”
Posle svake pročitane poučne pričice učitelj nam objasni i protolkuje pouku.
— Šta smo sad čitali? — pita.
— Mi smo sad čitali kako je bilo neko nevaljalo dete, pa šetalo samo po ulici, a iskrsne neka zverka i dete raščerupa.
— Čemu nas uči ta priča?
— Ta nas priča uči kako ne treba šetati.
— Tako je.
— A kakvo je to dete što je šetalo?
— Ono je nevaljalo i opako dete.
— A šta rade dobra deca?
— dobra deca ne šetaju, pa ih vole roditelji i učitelj.
— Vrlo dobro!
„Bilo opet jedno dete, pa sedelo u sobi kraj prozora, ali drugo dete gađalo goluba kamenom iz svoje praćke, i ne pogodi ga. Golub odlete veselo, a kamen udari u prozor, razbije ga i pogodi ono prvo dete u oko, tako da mu oko iscuri i ostane doveka bez oka!”
— Kakvo je ono dete što je sedelo u sobi blizu prozora?
— Ono je nevaljalo i opako dete!
— Čemu nas uči priča?
— Priča nas uči da ne treba sedeti, jer to rade samo zla i nevaljala deca.
— A šta čine dobra deca?
— Dobra deca ne sede u sobi gde ima prozora!
Svaka se pričica tako lepo objasni i iz nje izvuče korisna pouka kako treba da se vladaju dobra i poslušna deca.
Dobra deca ne idu, ne trče, ne razgovaraju, ne penju se na drveće, ne jednu voće, ne piju hladnu vodu, ne izlaze u šumu, ne kupaju se, i — već ko će sve to nabrojati. Nakratko rečeno, bili smo preplavljeni takvim mudrim i korisnim poukama, te smo se svi utrkivali ko će biti nepomičniji. Manje-više, svi smo bili dobra i poslušna deca i slušali smo i pamtili savete svojih starijih.
Sve je to u nas samo začetak dobra. Bili smo dobra i poslušna deca i, doduše, iz godine u godinu svaka je generacija sve više i više obećavala da će uskoro naša zemlja dobiti tako isto dobre i poslušne građane, ali ko zna da l' će doći to blaženo vreme da se naše težnje, upravo misli i ideali moje pokojne, genijalne strine, potpuno ostvare u ovoj namučenoj Srbiji, koju ovako žarko i iskreno ljubimo.
Ko zna da l' će ikada doći vreme da se ostvare naše žele i privede u delo ovaj naš idealni politički program:
Čl.1.
Niko ne radi ništa.
Čl.2.
Svaki punoletan Srbin ima početnu platu od 5000 dinara.
Čl. Z.
Posle pet godina svaki Srbin (u kojoj kući nema Srbina, može i Srpkinja) ima prava na punu penziju.
Čl. 4.
Penzija ima periodske povišice od 1000 dinara godišnje.
Čl. 5.
Mora se doneti odluka Narodne skupštine (a tu će se po izuzetku, iz patriotskih pobuda, sa Skupštinom složiti i sam Senat), i to će se smatrati kao naročita tačka Ustava, prema kojoj: voće, korisno bilje uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro, i to dva puta preko godine, a ako se ukaže deficit u budžetu državnom, onda i tri, pa, razume se, po potrebi i više puta, kako to već finansijski odbor za shodno nađe.
Čl. b.
Stoka, svaka moguća, bez razlike pola i uzrasta, napreduje, takođe po zakonskom naređenju, to jest po odobrenju oba doma, veoma dobro, i množi se vrlo brzo.
Čl. 7.
Stoka ne može ni u kom slučaju primati platu iz državne kase, izuzimajući vanredne državne potrebe.
Čl. 8.
Kazni se svaki onaj koji misli o državnim poslovima.
Čl. 9.
Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštenja policijskog, jer mišljenje narušava sreću.
Čl. 10.
Na prvom mestu, policija ne sme apsolutno ništa misliti.
Čl. 11.
Ko bi se hteo, tek vica radi, baviti trgovinom, mora zaraditi vrlo mnogo: na dinar hiljadu.
Čl. 12.
Ženske haline, ogrlice, naravno i žiponi, kao i druge potrebe, seju se i uspevaju vrlo brzo pod svakom klimom i na svakom zemljištu, svakog meseca, u raznim bojama i po najnovijoj francuskoj modi. Šeširi, rukavice i ostale sitnije stvari mogu se s uspehom gajiti i u saksijama (odnosno sve se po zakonskom naređenju samo gaji).
Čl. 13.
Deca se ne rađaju. Ako ih odnekud bude, da se odgajaju i vaspitavaju naročitim mašinama. Ako otadžbina treba što više građana, podići će se fabrika dece.
Čl. 14.
Porez ne plaća niko.
Čl. 15.
Plaćanje dugova i poreze strogo je kažnjivo, a to vredi za svakog, sem ako se utvrdi da je taj prestup učinila umno obolela individua.
Čl. 16.
Ukidaju se sve nepotrebne stvari, kao što su: tašte, svekrve, i glavna kontrola i sporedna, leteći državni i privatni dugovi, cvekle, pasulj, grčki i latinski jezik, Truli krastavci, padeži svi mogući, s predlogom i bez predloga, žandari, svinjsko pitanje, pamet, zajedno s logikom.
Čl. 17.
Ko ujedini Srpstvo, da se smesta, u znak narodnog priznanja i ljubavi, uhapsi!
Divan program; to moraju priznati čak i politički protivnici, ako bi ovakav program uopšte i mogao imati protivnika. Sve uzaman, naše se plemenite žele ne mogu nikada ostvariti.
Ali što nismo mi dostigli i ostvarili, pored tolikog svog truda, to su uradili drugi, srećniji od nas.
Ja sam vrlo mnogo putovao po svetu. Neki to veruju, a mnogi ne veruju, već drže da sam ja to uobrazio. Čudnovato! Uostalom, što rekao neko, cela me se stvar ne tiče ništa. Glavno je da ja držim da sam vrlo mnogo putovao.
Putujući po svetu čovek vidi svašta, često što ni u snu nije snio, a kamoli budan mogao zamisliti. Čitao sam u jednim engleskim novinama kako je cela engleska štampa napala najoštrije nekog grešnog Engleza koji beše napisao nekakav putopis kroz Srbiju. Čitao sam i taj putopis, i izgleda mi dosta veran, ali mu niko od Engleza nije verovao ni da postoji čak neka zemlja Srbija, a kamoli ono što on piše o toj zemlji. Nazvali su ga zanesenjakom, pa čak i ludim čovekom. Eto, sad, neka vide kritičari da se u svetu sve može videti, pa da ne viču jednako: nije verno, ne odgovara prirodnosti; ličnosti kao da su pale s Meseca (a ne vide kako i pored njih i pored nas prolaze svakodnevno tolike individue koje su mnogo gore nego da su s Meseca pale), a već njihov stereotipni crven končić što se, ne znam, provlači kroz delo, kuda li, bestraga, izišao mi na vrh glave.
Eto, dakle, tako i ja, putujući, naiđem na jedno divno društvo, upravo mesto, državicu, šta li.
Prvo na šta naiđem u toj zemljici (hajde, baš da je tako klot zovemo) beše neki politički zbor.
„Lepo, boga mi; kud ja da natrapam na to čudo!” — pomislim u sebi, i bi mi neprijatno, jer sam se u Srbiji već odvikao od političkih zborova i učešća u javnim poslovima. Sve se to jedno s drugim grupisalo i izmirilo, pa nema čovek s kim ni da se čestito zavadi.
Iznenadio sam se. Zborom rukovodi predstavnik vlasti u tom kraju zemljice, valjda ga zovu okružni načelnik, a on je i sazivač političkog zbora.
Mnogi građani dremljivi, podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo jače, udare se, preznu, oba političara pogledaju tupim pogledom jedan drugog, ne iznenade se ničemu, oči im se opet zatvore, i glave klimataju revnosno i dalje. Mnogi legli te spavaju, a hrkanje se razleže da je milina čuti. Mnogi su, doduše, budni, ali trljaju oči i zevaju slatko i glasno, te kao da pomažu, radi bole harmonije, onima što hrču u horu. Pogledam, kad sa sviju strana panduri nose na leđima građane. Svaki uprtio po jednog pa ga Nosi na zbor. Neki, mirni, ćute i gledaju ravnodušno oko sebe, neki zaspali, a nekolicina njih se praćaju i otimaju. neke, uporne, doteruju vezane.
— Kakav je ovo zbor? — pitam jednog.
— Ko ti ga zna! — odgovori mi ravnodušno.
— Valjda nije opozicija?
— Opozicija! — odgovori opet ne gledajući ni ko ga pita.
— Pa zar vlast saziva opoziciju na zbor, i još lude silom dovodi? — upitam.
— Vlast!
— Pa zar protiv sebe?
— Sigurno! — odgovori mi s dosadom, kao u nekoj nedoumici.
— Možda je zbor protivu naroda? — upitam.
— Možda — odgovori onaj na isti način.
— A šta ti misliš? — upitam.
On me pogleda tupo, bezizrazno, sleže ramenima i raširi ruke, kao da bi rekao: „Šta me se tiče!”
Ostavim ga i htedoh prići drugom, ali me njegovo lice bez ikakva izraza odvrati od tog ludog, bezuspešnog pokušaja.
Odjednom, čuh neki ljutit glas:
— Šta to znači? Niko živ neće u opoziciju! To se dale ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa To tako iz dana u dan, da se već čoveku zgadi i na tu poslušnost.
„To je divan i obrazovan narod!”, pomislim u sebi i pozavidim toj idealnoj zemljici. Tu, valjda, ni moja pokojna strina ne bi huknula ni predvidela kakvu opasnost. Ljudi obrazovani i poslušni, mirniji mnogo više nego što je od nas kao dece i tražio onaj dobri, stari učitelj, jer njihov mir i dobro vladanje dosadi i obljutavi čak i samoj miroljubivoj policiji.
— Ako vi tako produžite i dale, — viče načelnik oštro, ljutito — onda umemo mi okrenuti drugi list, pa će vlada ukazom postavljati opozicionare. Čas posla, a toga, ako niste znali, ima u drugom svetu. Za vođu krajnje i oštre opozicije protiv današnjeg režima postavlja se taj i taj, s godišnjom platom od petnaest hiljada dinara. Za članove glavnog odbora opozicione stranke: taj i taj, taj i taj, taj i taj, pa hajd. Pa, onda, za opozicionare okruga toga i toga: taj i taj, taj i taj, pa mirna krajina. Ne može to ovako više. A vlada je već našla puta i načina da pokrene i jedan list protiv sebe. Zato je već počela voditi pregovore i našla dobre, pouzdane, verne ljude.
Građani, odnosno opozicionari, gledaju dremljivo u načelnika i na njihovim licima se ne opaža nikakva promena. Niti ih to iznenađuje, niti buni, niti raduje, — apsolutno ništa, kao da načelnik ništa nije ni govorio.
— Dakle, vi ste sad opozicija! — veli načelnik.
Svet gleda u njega i ćuti mirno, ravnodušno. On uze spisak sviju prisutnih, odnosno doteranih na zbor, i poče prozivati.
— Svi su tu! — reče posle prozivke zadovoljno.
Načelnik se zaturi u naslonu od stolice i protrlja ruke od zadovoljstva.
— E, dobrooo! — reče s osmehom na licu. — Sad, u ime boga, da počnemo!... Vaš je zadatak, kao protivnika vladinih, da vladu napadnete najoštrije i da osudite njen politički rad i pravac politike i spoljne i unutrašnje.
Svet se, malo-pomalo, poče pribirati, dok se, tek, jedan prope na prste i diže ruku, pa procvile slabačkim glasom:
— Ja znam, molim gospodine, jednu priču o opozicionaru.
— E, dede pričaj.
Građanin se malo nakašlja, promrda ramenima, pa uze pričati takvim tonom da više izgleda da kukuriče, isto onako kao što smo mi odgovarali u osnovnoj školi i prepričavali poučne pričice:
— Bila tako dva građanina: jednome bilo ime Milan, a drugom Ilija. Milan je bio dobar i poslušan građanin, a Ilija opak i nevaljao. Milan je slušao svoju dobru vladu u svemu, a Ilija je bio nevaljao i nije slušao svoju dobru vladu, već je glasao protiv vladinih kandidata. I dobra vlada zovne k sebi i Milana i Iliju, pa će reći:
„Dobri Milane, ti si dobar i poslušan građanin; evo tebi puno para i dobićeš pored svoje službe još jednu s bolom platom. To reče, pa pruži dobrom Milanu punu kesu s novcima. Milan poljubi vladu u ruku i ode veselo svojoj kući.”
— Potom se vlada okrete Iliji i reče:
„Ti si, Ilija, rđav i nevaljao građanin, zato ću te uhapsiti i oduzeti ti platu što je primaš, pa ću je dati dobrima i valjanima.”
„Dođoše džandarmi i uhapsiše rđavog i nevaljalog Iliju, te je mnogo patio i ožalostio svoju porodicu.”
— Tako prolazi svaki onaj koji ne sluša svoga starijega i svoju vladu.
— Vrlo dobro! — reče načelnik.
— Ja znam, molim, gospodine, čemu nas uči ova priča! — reći će drugi građanin.
— Dobro. Kaži!
— Iz ove pričice vidimo kako treba biti veran i poslušan svakoj vladi, pa da čovek srećno poživi sa svojom porodicom. Dobri i poslušni građani ne rade kao Ilija, pa ih svaka vlada voli! — govori opozicionar.
— Lepo, a šta je dužnost dobrog i poslušnog građanina?
— Dužnost je dobrog i rodoljubivog građanina da se ujutru digne iz postelje.
— Vrlo lepo, to je prva dužnost. Ima li još koja?
— Ima još.
— Koje su?
— Da se građanin obuče, umije i doručkuje!
— Pa onda?
— Onda iziđe mirno iz svoje kuće i ide pravo na svoj posao, a ako nema posla, onda ide u mehanu, gde čeka vreme ručku. u podne tačno dolazi opet mirno svojoj kući i ruča. Posle ručka popije kavu, opere zube i legne da spava. Kad se dobro ispava, građanin se umije i ide u šetnju, pa onda u mehanu i, kad dođe vreme večeri, dolazi pravo svojoj kući te večera, a posle večere legne u postelju i spava.
Mnogi od opozicionara ispričaše po jednu mudru, poučnu pričicu i objasniše čemu nas ta priča uči. Zatim opozicionari pređoše na svoja ubeđenja i principe.
Jedan predloži da se zbor završi i da svi zajedno odu u mehanu na čašu vina.
Tu se mišljenja podeliše i morade doći do burne debate. Niko više nije dremao. Dođe glasanje u načelu. Po svršenom glasanju, načelnik objavi da je predlog primljen u načelu da se uopšte ide u mehanu, i sad dođe pretres u pojedinostima: šta će se tamo piti?
Jedni hoće vino i sodu.
— Nećemo, — viču drugi — bole je pivo!
— Ja iz principa ne pijem pivo! — veli jedan iz prve grupe.
— A ja, opet, iz načela ne pijem vino.
I tako se pojaviše mnogi principi i ubeđenja, i otvori se burna debata.
Neki pomenuše kavu (oni su u užasnoj manjini), a jedan između njih izvadi sat, pogleda i reče:
— Tri časa i pet minuta! Ni ja sad ne mogu piti kavu. Ja iz principa pijem kavu samo do tri časa po podne, a posle toga vremena ni za živu glavu.
Dođe, posle mnogih govora, koji su čitavo poslepodne trajali, do glasanja.
Načelnik se, kao valjan predstavnik vlasti, držao objektivno i pravično. Ničim nije hteo uticati na slobodu glasanja. Svakome građaninu dozvolio je da mirnim, parlamentarnim putem dâ svoj glas za svoje ubeđenje. Uostalom, svakom je to pravo i zakonom dato i našto ga onda oduzimati?
Glasanje je teklo u najvećem redu.
Po svršenom glasanju ustade načelnik s važnim, ozbiljnim licem, kao što dolikuje predsedniku političkog zbora, i još važnijim glasom objavi rezultat glasanja:
— Objavljujem da je ogromnom većinom pobedila trupa koja je za vino i sodu, zatim dolazi malo manji broj frakcije za čisto vino, zatim frakcija za pivo. Za kavu su glasala trojica (dvojica za slatku, a jedan za gorčiju) i, najzad, jedan glas za melanž.
Taj je i inače, zaboravih napomenuti, bio započeo govor protivu vlade, ali mu masa zagluši grajom taj detinjasti ispad. On onda, malo docnije, poče govoriti kako je protivan i ovakvom zboru, i kako to i nije zbor opozicije, već vlasti palo na um da se prošali, ali ga i tu ostali vikom i grajom sprečiše da govori.
Načelnik posle toga poćuta malo, pa dodade:
— Što se mene tiče, ja ću piti pivo, jer moj gospodin ministar ne pije nikad vino i sodu.
Najedanput se opozicija pokoleba i izjaviše svi da su za pivo (sem onoga što je glasao za melanž).
— Ja neću uticati na vašu slobodu, — reče načelnik — i tražim od vas da ostanete pri svom ubeđenju.
Bože sačuvaj! Niko neće da čuje za ubeđenje, i uzeše dokazivati kako je to glasanje slučajno tako ispalo, i da se i oni sami čude kako se to desilo kad, u stvari, niko nije tako mislio.
I tako se sve to lepo svrši, i odoše posle dugog i mučnog političkog rada u mehanu.
Pilo se, pevalo, napijane su zdravice i vladi i narodu, i u neko doba noći svi su se mirno i lepo razišli kućama.
Sutradan načelnik je poslao šifrom izveštaj vladi o jučerašnjem političkom zboru. Izveštaj glasi:
„U mom se okrugu pojavila jaka politička struja protivnika današnjoj vladi. Pokret svakog časa hvata sve više i više maha, tako da se ja bojim da ne dođe u pitanje opstanak današnje dinastije. Upotrebljavao sam sve mere koje sam mogao i sva sredstva što sam ih imao na raspoloženju da sprečim ovo zlo; ali kako se taj opozicioni, upravo revolucionarni pokret javio naglo, kao bujica, to su svi moji pokušaji bili uzaludni, i revolucionari su se nasilno iskupili u ogromnom broju juče po podne na zbor. Iz njihovih oštrih i drskih govora uvideo sam da su anarhističkih načela i da u tajnosti sigurno spremaju bunu i prevrat u zemlji. Naposletku, posle mučnih i teških napora, jedva sam uspeo da zbor rasturim, jer je moglo biti velike opasnosti, pošto je jedan između njih čak pretio kako će oni oboriti monarhiju i uvesti republikanski sistem vladavine.
U prilog pod ./. šaljem učtivo gospodinu ministru spisak najopasnijih ličnosti (tu je bio kao kolovođa onaj osobenjak što pije melanž, „cukervaser”, šta li beše, zatim ona trojica što su bili za kavu) i molim za naređenje šta dale da preduzmem u ovako važnim i sudbonosnim prilikama po našu zemlju.”
Načelnik je odmah, posle tako krupnih usluga što je učinio zemlji i upravi zemaljskoj, dobio odlikovanje i klasu. Svi oni opozicionari došli su da mu čestitaju, i na tome se stvar svrši.
Posle svršenog zbora, zapitao sam bio jednog:
— Zar kod vas nema ludi što se bave politikom?
— Bilo je i toga.
— Pa?
— Ništa... Budalaštine!
— Što budalaštine?
— Ostavi se, molim te; ko će da mi vodi politiku?!... Počinjao je to jedan!
— Pa šta učini?
— Lud čovek! Šta ima da učini?!... Znamo ga svi: i ko je i otkuda je i čiji je sin i šta jede u kući. Otac mu bio majstor, ali poslednji čovek, a on otišao u školu, mlatio se negde po svetu, pa došao natrag i započeo da mi priča: treba ovako, treba onako, pa ne znam uređenje, pa zakoni, pa ustav, pa građanska prava, pa sloboda zbora, pa izbori... Mani, molim te, vazda je on buncao koješta!
— Pa šta mu ti kažeš?
— Ništa! Šta da mu kažem? Gledam ga, pa se smejem. Znam njega; nema hleba čestito da jede, a znam mu oca i familiju. i on mi priča šta je ustav i sloboda?
— Možda zna čovek?! — rekoh.
— Ostavi, molim te, bar njega znam koliko je težak.
— Pa šta uradi?
— Šta će da uradi?!... Čita neke knjige, trči iz mesta u mesto, agituje nešto, skupio nekoliko njih, držali neke zborove. Hapsiše ga, kažnjavaše, proterivaše. Kažem mu ja jednom: „Što se zanosiš kao derište, te ne gledaš svog posla? Vidiš da si lud čovek?!”
— Šta mu drugi vele?
— Pukoše ludi od smeja. Kad iziđe iz zatvora, pa prođe ulicom, tek onda nastane smej.
„Nađe li ustav?”, upita ga neko, a cela ulica u smej. — More, što je bilo šale s njim, to nema. Nekiput da se isprevrćemo od smeja. I danas mu ostalo ime Toma Ustav! reče mi onaj, i zasmeja se tako da mu suze udariše na oči.
— Pa šta je bilo s njim?
— Propao je, siromah. Nema nigde ništa, a i službu mu državnu ne dadu... Budala! Njegovi drugovi po školi kakve lepe položaje imaju, a on tako! Nije mu niko kriv. Doduše, hvale ga da je bio od sviju njih najspremniji i najinteligentniji, al' nekako zanesenjak. Ništa nije gore nego kad čovek uvrti sebi neke bube u glavu. Našao se on da ispravlja nešto. Celom svetu dobro, a on hoće nešto naročito, kao da ga mi ne znamo. Siromah!...
— Šta sad radi?
— More, sad se opametio, al' dockan! Mi ga izlečismo od buba, a kako je on bio durašan, ništa vlasti ne bi s njim učinile. Nego mi počesmo da teramo komediju, pa ga još đavoli prozvaše „Ustav”. Tako danas, tako sutra, pa počeše ludi s njim da prave šale gde stignu, gde stanu. On se bori, bori, pa malaksa... Žao mi ga jadnika! Nije bio rđav!... Sad je pametan, ozbiljan čovek, ne zanosi se kao pre. Povukao se gotovo sâm za se, pa se slabo s kim i druži. U sirotinji je, ali ga mnogi pomažu. Svima nam ga je žao, ali sam je kriv...
— Kako sad ludi s njim?
— Lepo!... Sad ga ne ismeva niko, vole ga ludi; a i žalimo ga, jadnika!
Dopade mi se nešto da u ovoj zemljici živim što duže vremena. Učinio sam s mnogima poznanstvo. Neki krasni ludi. Mirni, tihi, krotki, kao golubovi. Jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju. Jednim slovom: srećni ludi. Ništa ne remeti dubok mir, niko ne kvari harmoniju, nikakav vetrić ne uzdrmava mirnu, nepomičnu, površinu ustajale pozelenele bare, ako bi se s tim moglo porediti društvo te zaista srećne zemljice.
Ja sam iz Srbije doneo tamo nešto malo misli i nešto malo otrcanih ideala, što ih nasledih od starijih; ali se i to malo izgubi u toj zemljici, i ja se, kao hipnotisan, predadoh slatkom dremežu, pa mi to poče goditi. Tad sam video da i mi Srbi imamo dispozicije vrlo jake da jednog dana postanemo ovako srećan narod, a u tome nam idu na ruku i same prilike naše.
Tako su proticali dani mirno, nečujno, tromo, dok se jednog dana ne poremeti ravnoteža društvene harmonije.
Mlad jedan čovek izda na javnost zbirku svojih pesama.
Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala.
Celo društvo dočeka knjigu s negodovanjem. Niko je nije čitao, niti je hteo čitati; ali kome god dođe do ruku, odmah napravi lice-kiselo, preturi listove, na dva-tri mesta i propipa listove kao da gleda kvalitet hartije, odgurne knjigu od sebe kao kakvu najodvratniju stvar na svetu, okrene s prezrenjem glavu na drugu stranu i izgovori jetko:
— Pesme?!... Koješta!...
— Ko zna? Možda ima lepih stvari?! — dodao bi neko pri takvom razgovoru.
Prvi se prekrsti, ponamesti se na sedištu, pa s izrazom sažaljenja na licu meri svog druga i klima glavom, pa će tek reći:
— Ti si luđi nego ovaj što piše ove trice! — Tu šorne knjigu vrhom od prstiju još dalje od sebe s takvim izrazom lica kao da je dodirnuo što nečisto, prljavo, a potom doda:
— Kad tako govoriš, jesi li ti čitao tu knjigu?
— Nisam.
— E pa?
— Ja i ne tvrdim da je dobro, ali kažem: možda je dobro!... A jesi li, opet, ti čitao?
— Ja?! — upita prvi ljutito, kao uvređen tim pitanjem.
— Ti!
— Ja? — opet ponovi onaj pitanje još ljutitije.
— Ti, razume se; koga drugog pitam?!
Prvi se prekrsti, sleže ramenima i raširi ruke kao da bi time rekao: „Budiboksnama, šta ovaj pita!” Ali glasno ne reče ništa, već s nekim čuđenjem na licu gledaše svoga druga.
— Šta se krstiš? Pitam te jesi li ti čitao tu knjigu pesama, ili nisi. Šta je tu kao čudno?
Prvi se opet prekrsti, pa posle tek dodade:
— Pitam ja tebe sad: jesi li ti lud čovek, ili nisi?
— Koješta. Ne razumem te.
— Ni ja tebe.
— Šta imaš da razumeš, i šta se iščuđavaš?... Pitam te: jesi li čitao knjigu?
— Pitam ja tebe: jesi li ti pametan? — opet će prvi, zatim uze knjigu, tresnu je ljutito po stolu i uzviknu:
— Pa zar ove trice da čitam! Makar da poludim, a pri čistoj svesti ja to ne čitam... — Zatim dodade malo tiše: — Poznaješ li ti toga što je napisao ove pesme?
— Ne poznajem.
— The!... Zato tako i govoriš! — reče prvi, i uze mahati rukom, praveći lice još kiselijim, kao da time kaže kako je to propala ličnost.
— Ti ga poznaješ?
— Poznajem! — izgovori s omalovažavanjem, a lice tako napravi kao da veli: „Bolje da tu budalaštinu nisam uradio”, mada je, u stvari, s tim istim čovekom do juče, dok se god ne pojaviše njegove pesme, bio dobar prijatelj i nije u društvu nikad o njemu rđavo govorio.
Neki su, opet, ovako razgovarali, a, razume se, nisu hteli čitati:
— Čudne bruke!... Pesme?... Kao da ga ne znam koliko je težak! veli jedan.
— Kako ga nije sramota?! — veli drugi.
— Čoveku prvo bog pamet uzme, posle on sâm sebi čini zlo... Takve... more, kakve takve pesme? — Mnogo bolje ću ja sutra da pišem, ali ne podnosi obraz da se brukam, kao što može neko.
Pa i ponašanje promeniše ludi prema mladom pesniku.
Prođe ulicom, a ludi se tek gurnu i namignu jedan na drugog.
— Dobar dan! — javi se on.
— Dobar dan, pesniče! — odgovori jedan gledajući ga ispod oka, zajedljivo.
— Zdravo, zdravo! — doda drugi s podsmehom.
— Dobar dan! — prihvati treći, licem punim dosade, kiselo, s omalovažavanjem.
Ali stvar se, na žalost, nije svršila samo razgovorima koji su se jednako svuda vodili.
Javno mnjenje okrete front prema mladome pesniku. Čak i ono što su mu otpre pripisivali u dobre strane, sad mu stadoše osuđivati, a sitne mahne, koje su mu pre praštane, kao i svakom drugom, sad postadoše užasni poroci. Pronađoše odjednom kako je podlac, pijanica, kockar, nekarakteran čovek, špijun a, sem toga, i kako je luckast.
— Nisam znao da je toliko lud? — razgovaraju ludi.
— Ja sam, pravo da ti kažem, uvek primećavao da s njim nisu čista posla.
— i ja, ali nije ovoliko bilo.
— E, sad je već sasvim.
Počeše po društvima da prave šale s njim, a gde je god trebalo da svrši kakav svoj posao, svaki koji mu je mogao smetati smatrao je za svoju dužnost da mu smeta, jer svakom se duh uzbuni čim ga vidi, kao da mu sine kroz glavu misao: „Šta mi se tu praviš važan!... Pesme, e, čekaj da vidiš, umemo mi i ovako!”
Što je najnesrećnije, pesme je posvetio svojoj verenici, misleći da je time obraduje; ali je sirota devojka, mesto radosti, mnogo propatila i proplakala, jer ni nju nije javno mnjenje poštedelo.
Otac devojčin beše van sebe od ogorčenja što je u tu, po njegovom mišljenju suludu stvar upleteno i ime njegove ćeri, pa sede i napisa ovako pismo mladom pesniku:
„Gospodine,
Ove Vaše trice i kojekakve budalaštine i ludorije, s kojima tera svet komediju po ulici, mogli ste posvetiti Vašem ocu, jer bi to njemu i priličilo, pošto je i inače poznat kao poslednji čovek, kao i Vi što ste, a ne da u Vaše ludorije uplećete ime moje ćeri. Na moju kuću niko do danas nije pružio prsta, niti ja hoću da se ime moje ćeri isplâče po svačijim ustima i stoji na Vašoj suludoj knjizi. Od danas da niste se usudili prestupiti preko praga moje kuće, jer ste poverenje i dobro moje prema Vama vratili time što ste mi kući naneli sramotu. Uostalom, tražim da mi u roku od pet dana date satisfakciju, inače ću Vas, gospodine, prebiti kao mačku, nasred ulice, ili gde Vas nađem.”
Iz te posvete ispletoše se čitavi škandali; i kako je mladi pesnik bio činovnik, to njegov starešina ovako dostavi gospodinu ministru:
„(Ime i prezime sam zaboravio, te se mora uzeti uobičajeno N. N.), činovnik ovoga nadleštva, koji je inače dobar i savestan radnik, u poslednje vreme toliko se kompromitovao nekakvom zbirkom svojih kao bajagi pesama, da, zbog ugleda državne službe, isti ne može ostati, jer se bavi neozbiljnim poslom koji ne bi dolikovao ni piljaru, a kamoli jednom državnom činovniku. Molim Gospodina Ministra da ovoga kompromitovanog činovnika udali iz državne službe, ili bar iz ovog mesta, dokle god se ne popravi.”
Ministar ga premesti.
Ali, na žalost, zemlja mala, a rđav glas daleko ide, te ga tamo još gore dočekaju i, šta se drugo moglo raditi, već to čudovište što piše pesme, ministar, u interesu ugleda državne službe, pa čak i u interesu morala u javnom mnjenju, morade otpustiti iz državne službe.
Javno mnjenje dobi satisfakciju, a nijedna se više pesma mladog pesnika ne pojavi. On se negde izgubi i niko za njega ništa nije mogao saznati.
— Šteta, mlad čovek! — govorili su.
— Pa i nije bio rđav čovek.
— Nije, ali eto, kad ga đavo nosi da radi što niko ne radi.
— Žao mi ga grešnog!
— The, šta ćeš? Ko mu je kriv!
I brzo se povrati u društvu za časak poremećena harmonija, nestade i tog malenog talasića što se uzdiže na mirnoj, nepokretnoj površini ustajale vode, i društvo zadovoljno, mirno produži i dale svoj slatki dremež.
Ta mala neprilika što je pretrpe ovo dobro društvo, ne ostade jedina. Prođe neko vreme, pa se pojavi jedan mlad čovek, koji izda svoje naučne spise.
— Eto ti sad: nauka! Koješta!
Opet niko, razume se, ne htede čitati spise mladog naučnika, a svaki sa dubokim, čak i iskrenim ubeđenjem dokazivaše da Bekić (tako se zvao naučnik, kad se prevede na srpski) ne zna ništa.
— Bekić i naučni spisi! — dovoljno je bilo samo to izgovoriti, pa da celo društvo prsne u smej.
— To kod nas ne može da bude. Kakva nauka, kad je još i Bekić piše! — govore ludi, a svi su se slagali da to, kao i sve drugo, može da bude samo u stranom svetu.
I mladi naučnik ne samo što nije imao uspeha već sve živo smatraše nekako instinktivno za dužnost da s negodovanjem dočeka tu pojavu.
Celo društvo kao da u tome gledaše neku zaraznu bolest i stade se buniti i boriti očajno protiv te opasnosti.
Jednog sam upitao šta mu je učinio taj naučnik.
— Ništa — veli mi.
— Pa što toliko vičeš na njega?
— Tako; ne mogu da gledam da mi se tu svaka šuša pravi nešto.
— Šta se pravi? Čovek se bavi naukom i ne radi nikom ništa.
— Ne znam ga, brate?! Molim te, kakva nauka? To kod nas ne može da bude.
— Što?
— Tako. Znam ja svaki od nas koliko je težak!
— Jesi li čitao?
— Bože sačuvaj; valjda sam pao na teme. Nauka i Bekić! — reče ironično i udari u smej, a zatim se prekrsti i sleže ramenima, a rukama uze otresati kao da veli: „Ne daj, bože, nikom takve bruke!”, pa dodade:
— Toliki ludi pametniji od njega, pa se ne napraviše naučnici a on da se nađe: sreća u kuću!
I ponoviše se opet slične prilike kao i s pesnikom.
Za mladog naučnika, čak, proneše glas kako je, radi nekih naučnih ispitivanja, krao od piljara kruške. Time se zabavljaše društvo nekoliko dana, slatko se smejući, pa onda puče nova bruka.
— Znaš li šta je novo? — upita jedan.
— Imamo naučnika! — odgovori drugi.
— More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara!
— Taman posla! Koja je opet to budala?
— Bogme, pametan kritičar, taman prema Bekićevoj nauci!
— Koji je?
— Bekićka!
— Njegova žena?
— Razume se. Kritikovala ga divno. Sad nosi zavijenu glavu. Valjda će doći do pameti. Bolje mu kritike ne treba.
— Šta je bilo? — pita onaj radoznalo i već se nestrpljivo sprema da tu novost proturi dale.
— Ništa, samo mu neke Toričelijeve cevi olomila o glavu.
I, razume se, tu dolazi sladak smej; i prijatelji se žurno rastaju da tu prijatnu novost pronesu dale.
To postade duševna hrana društva.
— Čuo sam da si se odao na nauku? — upita u šali prijatelj prijatelja.
— Može, — veli žena upitanoga — samo nek se čuva da se ija ne odam na kritiku.
I opet smej.
Često se celo veče društvo pozabavi prepričavanjem smešnih stvari o naučniku.
Sem toga, naravno da su mladome naučniku činjene smetnje gde god se okrene. Svaki je smatrao za zadatak da ga dočeka oporije nego dotle što ga je dočekivao, samo zato što se mlati, pa hoće on nešto što ne radi niko drugi, a drugi niko, razume se, neće da radi ludorije, kao pametan čovek, jer je kod njih na svagda utvrđeno pravilo za sve što bi se preduzelo:
— Batali, molim te, to kod nas ne može da bude!...
Naučnik se borio, borio, pa se umorio. Savlada društvo i njega, savlada ga radi ugleda svoga, a naučnik se izgubi nekud. Niko o njemu ne ču ništa više.
— Žalim ga, grešnika! — sažaljevaju ga. — Nije onako bio rđav.
— The, ko mu je kriv.
Posle nekog vremena, pojavi se neki mlad slikar. Izloži slike i očekivaše sud javnog mnjenja. Slike nisu bile rđave. Ja sam ih kao stranac jedini i gledao, a od domaćih ne hte niko otići. Ponovilo se isto što je bilo i s pesnikom i naučnikom, i opet se, iako niko slike nije ni video, uporno tvrdilo:
— Slikar, budalaštine! Ostavi trice, molim te!... To kod nas ne može da bude!
Javno mnjenje osu, što se kaže, drvlje i kamenje na slikara, sve stupi u bojni red protiv te nove napasti. Ta groznica trajaše dok se i mladi slikar ne izgubi, i opet umorno društvo, posle tolike borbe da bedu od sebe ukloni, produži svoje slatko dremanje.
Taman društvo u najslađem snu, a razbudi ga jedan mladi kompozitor sviranjem svojih novih kompozicija.
— E, ovo je već bezobrazluk! — jeknu uvređeno društvo trljajući oči.
— Otkud sad ova napast?
Ali s njim se brže svrši. Pronađe vlast (i ona je malo bila prilegla da prospava slatko i mirno) da te kompozicije draže narod na bunu i, razume se, mladi kompozitor zbog tog sviranja bi zatvoren kao revolucionar.
— Tako, razume se, šta tu durliče kao budala! — reče javno mnjenje zadovoljno, zenu slatko, okrete se na drugu stranu i zaspa celo celcato, opet slatkim dubokim snom.
Pametni ludi: kakva muzika, kakvi bakrači! „To kod nas ne može da bude!”
Još se dve-tri ovake pojave desiše, i to beše sve.
Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar, i ekonom, i industrijalac, svaki je morao propasti.
Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta.
Čovek dosta imućan, živi od prihoda; jede, pije, zadovoljan, i ne trpi nikog što radi, a on sâm ništa ne radi.
Punačak, troma hoda, ide ulicom, a lice napravi zlovoljno kiselo. Ljuti se na sve što samo liči na ma iakav bilo posao i rad.
Prođe pored bakalnice. Zastane, klimne glavom s prezrenjem, pa jetko izgovori:
„Bakalin!... Trice! To mi je bakalin, kao da ga ne znam! Naređao tri-četiri tanjirića, pa se načinio trgovac. Izede me svaka muka!”
Prođe, recimo, pored gvožđara, i zastane. Gleda sa istim prezrenjem, i doda jetko, pakosno:
„I on gvožđar! Obesio tri-četiri lančića o zid, pa se načinio trgovac... Koješta!... Izedoše me kojekakve budale!”
Tako prođe po celom mestu, i pred svakom radnjom, pa ma kakva bila i ma čija, zastane i progunđa ljutito:
„Koješta, i taj nešto radi, kao da ga ne znam?!...”
Pričajte mu o čemu hoćete i o kome god hoćete što nešto radi i preduzima, on će svakog naružiti i omalovažiti.
— Poznaješ li Miku?
— Poznajem! — veli s dosadom, kiselo.
— Diže fabriku?
— Budala! On i fabrika!... E, to će tek biti fabrika. Koješta!
— Marko pokreće list — kažete mu.
— Marko pokreće list!?... Budala! Kao da ga ne znam!.. Koješta! Marko i list! O, što me luge kojekakvi ludaci!
Niko za njega ne vredi. Svakog, ako bi samo i pomislio da kakav posao preduzme, odmah proglasi za budalu.
Šteta te još više takvih nemamo, ali postepeno napredujemo, i neće dugo proći a u izgledu je da stignemo ovu idealnu zemljicu u kojoj sam proveo neko vreme.
Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića...
Autor: Radoje Domanović
