Uoči nove godine je bilo,
nakanô sam se doma podockan
od večere iz društva vesela;
sa bližnje crkve kucnulo je trired
pod ključem kad mi škrinu kapija;
na dvanaest kao da beše.
Tišina je;
al' ne tišina blaženog sanka,
već kao tišina oko bonika teškog;
poduhuje vetar, kao
isprekidano grčevito
diskanje bolesnikovo.
dvorište tamno, samo tek
uz opali prikućak kao da se miče
nešto belo;
pomislim da je nespokojni duh
pokojna kakva glasa
što se u Matici porodi nekad,
predlažuć da se pustoš opravi,
pa bludi sad, očekujući plod.
Pritrp' se malo, duše,
u toploj čim se nađem odaji,
uzdahnuću jedared za tobom,
ta imam kad — jer ja sam matičar,
a ti ćeš, kao što vidim, biti
za tragičan momenat natičar. —
Toplota blaga, naložena peć,
u njojzi tinja panj,
kô starog leta mrtvo telo ispucano crno,
što spaljuju da vampir ne bude. —
To staro leto, stara godina!
Kakva je strašna bila u životu,
da kakva bi tek bila, žalostan,
da još jedared ustane iz groba,
da se povampiri!
Strahota! ratos takih misli!
Razuzurim se, okrenem peći leđa
i mislim šta da čitam,
da rasteram te mutne vidove
o oživelim grobovima
i umrlim životima?
Jevanđelije mi na stolu,
najbolje takoj bedi tešilo.
Badava! svaka vrsta, svaka seća reč
na onoga junaka jaganjastog
što umrtvi svoj život besmrtni
da njim oživi grob.
Prevrnem list, prevrnem i drugi,
pred očima mi glave prolaze
kô lubanje koštane mrtvačke;
sad evo već „otkroveniju” red.
Pismena se po listovima mute,
načiniše se crna strašila
što o njima proričuć pričaju;
a jevanđelske svete istine
ozbiljnijom tek čine opsenu.
Jest', eno je, te grdne bludnice
otkrovenije što je otkrilo,
pokazuje mi otkrivenu blud,
previja se u mučnom naponu, —
il' umire il' rađa?
A uz nju se prikučila aždaha,
sedmoglavi zmaj,
na prvoj glavi glava mrtvačka,
iz vilica joj modri plam
polagano po crnom dimu liže
kô da nešto piše, —
u mlazovih pročitam sričući:
Ruvarac! Šta, Ruvarac? je li, zveri?
Ha! po tom sam te poznô, bludna kćeri:
Ti ženo, ti si stara godina;
a ti, aždaho, ti si duša joj,
izdahnula te umirući sad,
pa, bludnica, u času poslednjem
još ima kade da se porodi! —
Al' stani, šta to jekće?
Kô napreg od kašlja, zaptiven. suh.
Na umoru je l' ropac godine?
Na mojim vratma kucnuo neko.
zbilja: kuc, kuc, kuc!
Ja nehotice dahnuh: ulazi!
Otvoriše se vrata nečujno,
nečujno stupi jedna bela senka —
ne, nije senka, mrtvac; misli l' zar
grozovito otkrovenije to
sva čuda svoja ređat preda mnom,
pogibije, vaskrsenija sva?
„Dobar veče!” avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk,
kad inje stresa s vrba nadgrobnih;
poznajem glas, tako je predisô
u časovima svojim poslednjim
Ruvarac Kosta.
„Dobar veče!” i ispod pokrova
koštanicu mi pruži u pozdrav;
prihvatim je i stisak leden joj
sveg ukočenog oprosti me strâ.
dobar veče! otpozdravim mu ja,
i da me vidi da se ne plašim,
bajagi stanem šaliti se s njim:
Pa otkud tako dockan, bogati,
zar i ti noćnik, i ti bekrija?
Al' to je valjda tvoja tragičnost?
Što za života htede prezreti,
osudili te na to po smrti!
Nasmeši se porugljivo: „Ta da,
već znam šta misliš; misliš umro sam?
Badava, što je zemna površnost!
Pa ti da pojmiš poziv čovečji?
Ni osnove mu nisi nazro još!
Planeta ova, zemlja, zemlja je;
pa kako poziv svoj da postigneš,
u njojzi, slepče, il' na njojzi zar?
Je l' bole srce, ili ljuštika?
Shvataš li, površniče?” Ja bih znao
inače na to odgovoriti,
al' neću da ga jedim, redak mi je gost;
razmišljajuć bajagi ćutao sam.
„Pa šta to čitaš?” zapita me gost.
Jevanđelije, rekoh.
„Okapi ga se, dodijalo mi,
taj kurs već slušam celu godinu.
pa zato imam rekraciju sad
do prva kukurika.” —
E gle! pa lepo, milo mi je baš,
pa kad je tako, znaćeš jamačno
ima li Renan pravo ili ne?
„Zvanične tajne”, reć'e koštani k
„ne kazuju se površnicima.
Al' sad okren'mo drugi razgovor!
Pripovedaj mi štogod o njojzi!”
Posadi se i žarom pitljivim
usplamteše šupljine očne mu:
zapitô je o svojoj ljubavi.
Kazivô sam mu da se seća na nj,
i da će njega pamtit večito,
jer seća ga se, to zacelo znam.
kad god se poje „pamjat vječnaja”
Duševna svest joj sva je njegova,
a nesvest tela daće drugome.
Kad vidim da mu godi pripovest
upotrebim trenutak ugodan:
Pa kad smo se već tako sastali,
pozajmi mi od znanja svoga što!
pozajmi mi od — gost me prekine.
„Opet pozajmi! more, dokle ćeš?
u Prehodnice novci su mi svi!” —
Pozajmi mi od svoje nauke,
osvesti mene šta da verujem
o jamačnosti opšteg uskrsa?
Il' htede sad ugodljiv zagladit,
u prve što mi zajam odbi moj,
il' izveštajem dirnut ljubavnim,
tek on se diže, ispravi se dug,
u čelo upre prstom desničnim,
a šuvačnim u gole kukove,
zaori glas kô podzemaljski grom:
„Alfa i Omega!”
I zbila beše lubanji mu vid
(u produženju s plećnim kostima)
kô malo alfa, a pod šuvakom
savijahu se bledi kukovi
kô veliko omega. „Razumeš?
objasniću ti stihom u knjizi!
Otvori knjigu!” Ja je otvorim.
Ja prevrćem, al' i on pažljivo
u glavama upleten vreba stih.
„Ha! evo ga! gle! ja sam alfa i —
okrenem se, al' — nema gosta mog.
Gle prokletnika! prevario me!
Obazirem se, glenem u knjigu,
i gle — početak strasti Hristove,
izdajstvo Petra, petlov kukurik:
zacelo je te reči pročitô
pa, u brizi da čas ne propusti,
po zakonu asocijacije
ideja srodnih pomislio je
da kukuriknu petô zaista,
i zato tako izneveri me.
Al' ništa zato, hvala, goste moj,
naveki hvala! Rekô si mi dost'. —
Alfa i omega!
O mudra smrti, o samrtnička,
živa mudrosti!
Alfa je glava, alfa to je um,
početak svega, dušin neimar,
što y njoj zida budućnosti sjaj;
a omega, jest, omega je kuk,
sramota, trbuh, lakomost i blud,
zidara umnog večni rušitrud —
to omega je svemu, svemu kraj.
Autor: Laza Kostić
