Evo me, Gospo, nakon triest leta
Sa proređenom, progrušanom kosom,
Ko priviđenje sa drugoga sveta,
Na Pegazu olinjalom i bosom.
Kraj mene strči zarđala džida,
A njemu, svakog časa, noga kleca,
I zato što smo starinskoga vida
Rugaju nam se raskalašna deca.
Neka ih, Gospo. Nama nije krivo.
Neka im i to zadovoljstvo damo.
I ćutaćemo. Što bih dokaziv̓o?
Kada dorastu, kašće ime se samo.
No ja bih, draga Gospo, opet hteo
Svagdašnju poštu da iskažem vama:
U pamćenju mi još je život ceo,
Na srcu mi se ne uhvati skrama.
Jest, još u meni prošli život sjaji,
Čist ko na vodi labudovo krilo,
Jer sve je dobro i čestito bilo,
Smeh, suze, želje, nade, uzdisaji.
Sve je u meni ko na grobnoj ploči:
Ja prošlost branim od smrti što preti.
No onog časa kad ja sklopim oči,
Tad sve će sa mnom zasvagda umreti.
Oh nije život rđav što je beda,
I nevolja, i muka duhu, niti
Što nam sudbina večno zapoveda
A prohtevi nam nikad nisu siti,
No zaborav je, Gospo, sav i svuda,
Zaborav svirep, neumitan, zao.
Nijedna beda i nijedan Juda
Nije mi nikad takav udar dao
Ko ovi tihi, stalni zaboravi...
Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja,
Prekrasna telom, duhom ljudi pravi,
Kao nebesna neka priviđenja
Nestala s ovog našeg tužnog sveta,
Za koja smo se kleli da su ona
Života našeg smisao i meta
I da je bez njih prazna vasiona...
Njih danas, Gospo, gusti korov krije,
A mi, sa našim sitnim navikama,
Živimo mirno dalje, blago nama,
Kao da nikad ništa bilo nije...
Ah, zbogom, Gospo, i praštajte meni,
Stare mi oči pune suza sada,
Dok dan se gasi na prolaznoj sceni
I zavesa, ko noć, lagano pada..
Autor: Milan Rakić
