Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.
I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv, predaka moji̓.
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.
Jest, ja sam se dugo sa prirodom rv̓o,
Uspeo sam — sve se može kad se hoće —
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.
Ja sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il̓ kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute.
Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju...
Autor: Milan Rakić
