U ponoć kad pođem ulicom sam, sam,
Ulica je suviše široka i crna,
dva prozora su svega osvetljena,
U ponoć kada pođem ulicom sam, sam.
Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Da je majka rekla kćeri: “Zatvori, promaja je!“
A kći spustila vez i ustala i pošla prozoru
I pošla i zatvarajući videla nekog da prolazi,
Koji joj uznemiri dušu duboko i nasmejao se duboko.
Sedela je pred majkom, sedela nekoliko hiljada godina,
Onda joj rekla: - Ako ti je promaja u mojoj sobi,
Što ne ideš u svoju? A majka uzviknula: - O, kćeri!
I obeznanile se obe u ponoć kada prođem ulicom
sam, sam.
Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Kada je umro krevet broj 8 u sobi broj 9,
Doktor da je otvorio leš. Ptica zapeva na grani,
Devojka zapeva u bašti. Doktor trbuh proseče,
Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki!
I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci.
Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti,
Doktor je spustio čudni bubreg u teglu!
Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice.
Mirisalo je na jod i mnogo vate.
Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao
Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala. Kola čekahu
Pred bolnicom: jedna za doktora, druga za mrca. Noću
sam, sam.
Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam,
ja znam.
Autor: Rastko Petrović
