Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću
I, kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, očajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču breze,
Kako svira vetar i vapiju trske.
Kao kakav divljak azijskih plemena,
Što besni od bola, a nesrećan nije,
Šibajući tela obnaženih žena
U daire lupa, jauče i pije,
Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.
U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
Da se troši, krši, i besni i ludi.
Autor: Milutin Bojić
