U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.
Šýme u strahu svom od mraka:
„Bog je pomalo sve što zâri;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...
Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo —
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...“
S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.
Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene —
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.
Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.
Autor: Jovan Dučić
